Internet je bez sumnje jedna od najvažnijih pojava modernog doba. Malo ko je mogao da pretpostavi da će mreža, nastala kao tehnološka inovacija, prerasti u prostor koji oblikuje gotovo svaki segment naše svakodnevice – od politike i obrazovanja do zabave, međuljudskih odnosa i načina na koji razumemo stvarnost. Uporedo sa tim razvojem, tradicionalni mediji – štampa, radio i televizija – našli su se pred izazovom prilagođavanja. Televizija se, uz mnogo promena, još nekako održava. Radio je izgubio nekadašnji uticaj, posebno među mladima. Štampa, iako još prisutna, već dugo vodi bitku za opstanak.
Sa internetom su stigle i društvene mreže, koje danas za veliki broj mladih predstavljaju glavni izvor informacija. Instagram, TikTok, Fejsbuk i druge platforme nisu više samo mesta za zabavu i komunikaciju; one su postale glavni posrednici između događaja i publike. Upravo tu nastaje ključna dilema: da li su društvene mreže nova verzija medija ili nešto suštinski drugačije? I kako poslednja promena paradigme informisanja utiče na konzumente medijskog sadržaja?
Prema novom Izveštaju o digitalnim vestima, istraživanju javnog mnjenja koje su sproveli Rojters i Univerzitet u Oksfordu, u 29 od 48 ispitanih medijskih tržišta je u poslednjih pet godina zabeležen je oštar pad kada je reč o poverenju u medije. Najveći se desio u Irskoj, a Hrvatska i Grčka tradicionalno su sredine s najvećim podozrenjem spram glasila. Na samom dnu, nalazi se Srbija, gde svega 19 odsto ispitanika veruje u ono što čuje, vidi ili pročita. Posledično, širom Evrope je u poslednjih pet godina zainteresovanost za vesti opala za devet procentnih poena .
Komunikacija bez filtera
Za razliku od tradicionalnih medija, internet nema jasno definisanu uređivačku strukturu koja bi u većini slučajeva filtrirala, proveravala i hijerarhizovala sadržaj. Na mreži gotovo svako može da objavi gotovo sve. Tačne informacije, poluistine, propaganda, teorije zavere i otvorene manipulacije pojavljuju se jedne pored drugih, često u istoj ravni, bez jasne oznake šta je verodostojno, a šta nije. U takvom okruženju korisnik više nije samo primalac sadržaja – on postaje i njegov selektor, tumač i cenzor. Rezultati istraživanja pokazuju da čak 54 odsto ispitanika informacije primarno dobija na društvenim mrežama, dok 45 se odsto ispitanika s nekim vešću prvi put susretne zahvaljujući influenserima.
Svedočimo porastu nepoverenja prema institucijama, medijima i ekspertima. Ideje za koje se verovalo da pripadaju margini – od teorije ravne Zemlje do antivakserskih narativa – dobile su novu snagu upravo zahvaljujući internetu
To je, na prvi pogled, demokratizacija informacija. Nikada ranije čovek nije imao pristup tolikoj količini sadržaja iz čitavog sveta u tako kratkom roku. Vest o događaju na jednom kontinentu danas stiže do drugog za svega nekoliko sekundi. Ali brzina nije isto što i razumevanje, niti količina automatski znači kvalitet.
„Internet je danas sve važnija i dominantnija infrastruktura informisanja. Internet je prostor u kome se informisanje, zabava i identitet stapaju u jedno, pa je odnos ljudi i interneta postao odnos zavisnosti, a ne samo korišćenja. Upravo zbog odsustva uredničke kontrole, algoritamskog filtriranja sadržaja i masovnog širenja dezinformacija, izloženost informacijama ne znači nužno i veću informisanost“, kaže za Radar Ana Martinoli, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, pod čije polje istraživanja spadaju medijska i digitalna pismenost.
Uprkos opštem pristupu informacijama, javni prostor danas ne deluje kao prostor veće prosvećenosti. Naprotiv, svedočimo porastu nepoverenja prema institucijama, medijima i ekspertima. Ideje za koje se verovalo da pripadaju margini – od teorije ravne Zemlje do antivakserskih narativa – dobile su novu snagu upravo zahvaljujući internetu. Teorije zavere više nisu sporadična pojava, već deo svakodnevnog digitalnog pejzaža. Prema pomenutom istraživanju, bojazan od uticaja lažnih vesti na javno mnjenje porasla je za četiri odsto, zadržavši se na 62 odsto, makar za sad.
Mreže bez umrežavanja
Poseban problem leži u načinu na koji društvene mreže oblikuju percepciju sveta. Algoritmi ne nude korisniku ono što je najvažnije, nego ono što će ga najduže zadržati na platformi. Tako nastaju takozvane echo chambers, zatvoreni krugovi istomišljenika u kojima korisnik stalno dobija potvrdu sopstvenih stavova, dok se drugačiji glasovi potiskuju, ismevaju ili blokiraju. Umesto susreta sa različitim perspektivama, pojedinac gradi digitalni prostor po sopstvenoj meri – komforan, ali intelektualno sužen.
TikTok je možda najočigledniji simbol tog vremena. Njegov format zasniva se na kratkim, brzim i neprekidnim video-sadržajima koji se smenjuju gotovo bez pauze. Korisnik u jednom danu može da pogleda stotine takvih snimaka, a da pritom vrlo malo toga zaista zapamti, proveri ili dublje razume. Informacija se pretvara u impuls: kratku, efektnu i potrošnu jedinicu pažnje.
Algoritmi ne nude korisniku ono što je najvažnije, nego ono što će ga najduže zadržati na platformi. Tako nastaju takozvane echo chambers, zatvoreni krugovi istomišljenika u kojima korisnik stalno dobija potvrdu sopstvenih stavova, dok se drugačiji glasovi potiskuju, ismevaju ili blokiraju
Otuda i pojava fenomena kao što su doomscrolling – beskrajno i često anksiozno prelistavanje sadržaja – ili sve izraženija nesposobnost koncentracije na složenije tekstove, argumente i analize. Kada se naviknemo da svet tumačimo kroz klip od trideset ili šezdeset sekundi, sve što zahteva vreme, kontekst i misaoni napor počinje da deluje zamorno. A upravo se ozbiljno informisanje zasniva na kontekstu, nijansama i strpljenju.
Iako bi javni servis kao tradicionalni medij u javnom vlasništvu trebalo da služi kao stabilizator krize poverenja u informacije, ispitanici u čak pet evropskih država većinski veruju da javni servis u končanici ima ne samo neutralan, nego i negativan uticaj na javno mnjenje. Reč je o Italiji, Hrvatskoj, Francuskoj, Slovačkoj, i, očekivano – Srbiji.
Kako uočiti važne razlike
Društvene mreže su, uz to, značajno doprinele i političkoj polarizaciji. One ne samo da prenose stavove, već ih pojačavaju, pojednostavljuju i emocionalno naelektrišu. Složena pitanja pretvaraju se u navijačke podele, a javno mnjenje sve češće nastaje pod uticajem viralnih snimaka, trendova i algoritamski poguranih narativa. U takvom ambijentu granica između informisanja i manipulacije postaje sve tanja.
Zato je teško prihvatiti tvrdnju da su mladi danas samim tim što imaju internet nužno informisaniji nego prethodne generacije. Oni jesu izloženiji većem broju informacija, ali izloženost nije isto što i znanje. Naprotiv, savremeni digitalni prostor često stvara iluziju upućenosti: o svemu se zna po nešto, a malo šta zaista do kraja.
To ne znači da su internet i TikTok isključivo štetni. Problem nije u tehnologiji samoj po sebi, već u načinu na koji je koristimo i u nedostatku medijske pismenosti koja bi nam omogućila da razlikujemo činjenice od manipulacije, argument od propagande, vest od algoritamski upakovanog utiska. Budućnost zato ne zavisi samo od razvoja platformi, već i od sposobnosti društva da mlade nauči kako da čitaju, proveravaju i tumače svet koji im se svakodnevno servira preko ekrana.
„Pozitivna strana je brzina i dostupnost sadržaja iz celog sveta, ali ta dostupnost ne znači automatski i razumevanje, niti veću informisanost. Negativna strana je ta što algoritmi ne nude ono što je važno, već ono što najduže zadrzava pažnju, što vodi ka stvaranju echo chamber-a, površnom informisanju i sve manjoj sposobnosti da se razlikuje činjenica od manipulacije“, zaključuje naša sagovornica.
Ako ih naučimo da digitalne alate koriste svesno, a ne pasivno, postoji šansa da iz sveta preobilja informacija izađu kao odgovorni i misaoni građani. U suprotnom, rizikujemo da dobijemo generacije koje će biti stalno povezane, ali sve manje sposobne da razumeju ono što gledaju.
